уторак, 26. мај 2020.

Болоња је ипак боља !



- Огроман број наставника и представника стручне јавности укључио се у критику болоњског процеса српских универзитета а у њу су се укључили и неки који тек треба да постану студенти или то никада нису ни престали да буду, и поред позних година. Што из незнања, што из других разлога ове критике су прилично неоправдане.

-Све у свему, критика се односи на тобожње довођење у питање друштвене улоге универзитета који је он имао по тзв. Хумболтсковском контексту где је он представљао "оазу слободе" у мору ауторитаризма! "Шездесетосмаши" би се са томе с правом сложили, али где је сад ауторитаризам ?!

- "Хумболтовски универзитет"је у савременој Европи историјски реликт. Он је имао свој разлог постојања у Европи у време ауторитарних режима 20. века али нема данас у државама које се заснивају на начелу "поретка слободе"! Хумболт је победио и зато мора да оде јер је универзитет извршио своју друштвену мисију!

- Друга, прилично занемарена страна универзитетске делатности је њена образовна функција! Научно-истраживачки рад је циљ и задатак на који болоњска декларација даје нагласак у односу на "револуционарну улогу универзитета". Запостављена функција добија свој поновни смисао у болоњском процесу.

-Повратак к себи универзитет обезбеђује кроз поступност, мерљивост, јасност, транспарентност. У таквом систему, испит је само формалност. Ако неко измири све своје предиспитне обавезе нема шта да страхује на испиту али са друге стране, професор који не ради са студентом 6. сати дневно, нема шта да ради на универзитету. "Лењи професори и лењи студенти" као да су направили  прећутни савез, тобоже бранећи хумболтовска начела већ освојене слободне речи, а у ствари свој нерад!

-Дубљи и озбиљнији разлог критике болоњског процеса долази са либертаријанских позиција који  (пре)наглашавају идеје слободе и иду чак даље од самог Хумболта. Они не желе само слободну реч и мисао, него и шире друштвене слободе које друштво није признало као примарне и концензуалне, на пример, права хомосексулаца, питање наркоманије и сл. Ово су важна друштвена питања јер се тичу начела недискриминације и задиру у идеју поретка слободе али се не може и не сме због њих занемарити превасходно образовна и  научно-истраживачка улога Универзитета. Из тог разлога, ненадано, до критике болоњске реформе долази са позиција либертаријанизма који ставља нагласак, на пример, на права хомосексуалаца, отвара питање слободе избора наркомана, наглашава радикалне феминистичке тезе, етичка ( и не само етичка питања) ГМО... Сва ова питања су легитимна друштвена питања и универзитетска јавност има оправдани аргумент да о њима мисли али не и да их пренаглашава јер универзитет мора да има и  друштвену улогу у односу на заједницу која га је створила и којој се он мора одужити решавањем њених бројних практичних проблема што се боље постиже са болоњким него са хумболтовским моделом универзитетског образовања.

-У контексту свега наведеног потребно је појачати улогу универзитета изменама закона и строжијим мерилима оцењивања наставника где неће бити места за оне који не могу да одговоре друштвеним потребама а важна (али алтернативна) друштвена питања се морају неговати у универизитетском дискурсу  на вишим нивоима образовања, као што су докторске, мастер или специјалистичке студије где се нешто од хумболтовског духа мора сачувати.

Нема коментара:

Постави коментар